logo3

У БЕОГРАДУ  ОДРЖАНА СВЕЧАНОСТ   ПОВОДОМ ПОТПИСИВАЊА ПОВЕЉЕ О БРАТИМЉЕЊУ ДВА УДРУЖЕЊА СНО ВАСОЈЕВИЋА И ЛИМСКЕ ДОЛИНЕ ИЗ БЕРАНА И УДРУЖЕЊА ПИСАЦА ''ПОЕТА'' ИЗ БЕОГРАДА И  ОДРЖАНА ПРОМОЦИЈА 35. БРОЈА ЧАС

У БЕОГРАДУ  ОДРЖАНА СВЕЧАНОСТ   ПОВОДОМ ПОТПИСИВАЊА ПОВЕЉЕ О БРАТИМЉЕЊУ ДВА УДРУЖЕЊА СНО ВАСОЈЕВИЋА И ЛИМСКЕ ДОЛИНЕ ИЗ БЕРАНА И УДРУЖЕЊА ПИСАЦА ''ПОЕТА'' ИЗ БЕОГРАДА И  ОДРЖАНА ПРОМОЦИЈА 35. БРОЈА ЧАСОПИСА ''ГЛАС ХОЛМИЈЕ''

 

 

 ''Глас Холмије'' је драгоцјен подсјетник старијим генерацијама, а за младе нараштаје специјални уџбеник историје''

 

На насловној страни са  потписивања Повеље о братимљењу
Веселин Џелетовић, предсјеник Удружења писаца ''Поета''  и  Горан Киковић, предсједник СНО Васојевића и Лимске долине

      У просторијама Удружења писаца Поета представљен је, 17.03.2018. године , часопис ''Глас Холмије''.

 О часопису су говорили: главни и одговорни уредник  Горан Киковић, писац и новинар Раде Живковић и књижевник Бранислав Оташевић.

   Вече су поезијом улепшали песници Давид Лалић и Веселин Џелетовић.  Вече је почело минутом ћутања цивилним српским жртвама страдалим у мартовском погрому од стране Шиптара терориста на Косову и Метохији.

Напочетку  промоције је и потписана Повеља о пријатељству и братској сарадњи између Удружења писаца Поета из Београда и Српске народне одбране Васојевића и лимске долине из Берана. Препуна сала и братско дружење након промоције довољно говори какво је дивно вече било. На ползу народа српског! 

 Текст  Повеље са Удружењем писаца ''Поета'' из Београда  је  посвећен братској сарадњи и у њој  се каже ,

 : '' Потписују Повељу о пријатељству и братској сaрадњи којом утврђују и учвршћују односе два удружења која се боре за очување Српског језика, ћириличног писма и свих традиционалних вриједности српског народа, као и  за афирмацију  Српске  националне и културне баштине на српским етничким просторима.''.Каже се у повељи коју су потписали Веселин Џелетовић, предсједник Удружењем писаца ''Поета'' из Београда Горан Киковић,  предсједник савеза Удружења СНО Васојевића и Лимске долине. 

     На почетку треба истаћи да је ''Холм'' је стара словенска ријеч која је означавала брдо, планину, па су од ње настали и називи Хум и Ком. Затим хумци, Захумље, Хумска епархија, Комови итд. Часопис је добио назив по Холмији, области око васојевићке планине Ком, кнежевини којој је темеље ударио Никола Милошевић Васојевић, рођен у Лопатама  (Лијева Ријека) 1979. године. То је било вријеме када се живјело и умирало за идеале ослобођења и уједињења српског народа. Радомир Губеринић пише да је ''кнез Никола, стварајући српску кнежевину Васојевиће између већ постојеће двије српске државе, Србије и Црне Горе, имао као свој велики циљ да на Балкану поврати славно српско Душаново царство.


              Поводом братимљења присутне је поздравио главни и одговорни уредник часописа главни и одговорни уредник Горан Киковић ''Глас Холмије'' који је измеђуосталог истакао: ''Храброст је била покренути овај часопис. У тридесет пет  бројева, за непуних седам година од како излази, оправдао је своје постојање. Отворен је и слободан за изношење различитих ставова и мишљења, као један од битних услова на путу одбране истине, ма каква она била. Зато, сви који имате дара, жеље и воље пишите и дајте допринос сазнавању истине. Пишите о свему што сматрате да је битно за историју, садашњост и будућност Васојевића и шире. Јер, не заборавите да се ''ништа није десило, што није записано''. Киковић затим устврдио да: ''Без изворне националне културе нема суштинске слободе ни нацији ни појединцима. Поготову када је један народ изложен културној и духовној колонизацији а на територији ван своје матице и прогону. Први на удару су темељни симболи српског народа, његов језик и ћирилично писмо. Зато је појављивање и трајање часописа "Глас Холмије" из Берана допринос не само очувању свијести српског народа на сјеверу Црне Горе већ и почетак културно-просвјетне мисије за садашње и будуће генерације. "Народу се на силу може узети све али се не може на силу дати" други смисао и други идентитетски образац. Када смо добро утемељени у својим традиционалним историјским коренима онда и удари домаћих и страних моћника немају снагу да продиру у суштину српског националног бића. Београда је пример братске сарадње која даје пун смисао у настојању да останемо своји на своме чувајући оно што су нам преци оставили: дух, веру, језик, писмо и слободу''.

          Потом је у име гостију из Васојевића домаћина и све присутне поздравио бираним ријечима књижевник Бранислав Оташевић. Он је истакао да долази из Васојевића ''највећег и најбројнијег српског племена'' по географу и академику Јовану Цвијићу и да преноси братске поздраве из Лимске долине. Васојевићи су у  свим сферама друштвеног живота дали немјерљив допринос. ''Изњедрили су много мудрих и паметних глава, који су дали велики допринос цијелом Српском роду. Поменућу само неке Васојевиће који су задужили Српски народ за сва времена: Карађорђе и Карађорђевић, Вук Караџић, Војвода Петар Бојовић и многи други. Генерал др Лука Кастратовић, написао је књигу ''Доктори наука из Васојевића'' у којој је објавио много шлколованих и умних глава које је дала Лимска долина и Васојево племе. Прије 7. година настао је часопис на српском језику и ћириличном писму ''Ѓлас Холмије''. Јер у Црној Гори промијењен послије много година назив  језика од Српског створен је такозвани Црногорски. Или како су професори уписивали у дневнику Црн. језик. Увијек се говорило у нашим крајевима: ''Збори српски да цијели свијет разумије''. Зато ми штампамо на српском језику и ћириличном писму. Ћирилица је угрожена не само у Црној Гори, већ и овдје у Србији у Београду се мало пише ћирилицом – казао је Оташевић.

Скуп је бираним ријечима поздравио  генерал др Лука Кастартовић, предсједник Удружења ''Васојевића''.

           Радојко Раде Живковић, писац и новинар из Београда је истакао о Гласу Холмије сљедеће: '' Поштована браћо у Христу,уважени г-дине Џелетовићу, домаћине ове куће културе и традиције,добро дошли на братски окуп поводом изласка 35 броја ,,Гласа Холмије“, јединог српског часописа са севера Црне Горе.

Драга браћо, мада је положај српског народа у ЦГ тужан и жалостан,промоцију овог броја дочекујемо у тријумфалној атмосфери, пошто су иза нас локални избори у Беранама, на којима је коалиција српских странака однела победу над коалицијом мржње, страха и тортуре, коју предводи последњи комунистички диктатор на европском континенту Мило Ђукановић.

Уредништво српског часописа ,,Глас Холмије“, пре свега овде присутни Горан Киковић и Брано Оташевић,по ко зна који пут, указало ми је част да проговорим нешто о садржају часописа за који пишем од првог броја. Па хајде да видимо шта се то налази међу корицама овог 35.броја, мада ваља напоменути да овде има догађаја који су у међувремену имали и другачији епилог :

-У уводнику, уредник часописа Горан Киковић, једним здравим историјским освртом нас подсећа на време кад је Црна Гора имала чист образ и чисто лице, када се тачно знало ко је ко и шта је од чега постало. У јасном приказу, Киковић нас подсећа на систем образовања и наставне предмете у Краљевини Црној Гори, као и на структуру становништва из 1890.године, где се јасно бележи да Срби чине преко 90 процената становништва Црне Горе. Упоређујући све окупаторе, Киковић каже да ни Турци, ни Италијани, па ни комунисти нису забрањивали српски језик и писмо, као што то данас чини Мило Ђукановић.

-У истом тону ваља посматрати и интервју са лидером Демократског фронта Андријом Мандићем, дичним Старохерцеговцем, лидером опозиције у Црној Гори, који говори о обесправљености српског народа, помоћи западних центара моћи да Ђукановић уништи све што има предзнак српског, али и о начинима и модалитетима политичке борбе. Победа над Ђукановићем у Беранама представља јак импулс свима којима је доста диктатуре и безакоња и пример како се удружени и сложни могу борити и победити некога коме закон лежи у топузу, а трагови му смрде нечовештвом.

-Тематски и садржајно не одскаче ни публициста и преводилац Зоран Вулевић, који у опсежном ауторском тексту подсећа читаоце на генезу затирања српског писма и српског језика. Вулевић наводи многе примере угледних западноевропских историографа и хроничара из 19-ог и  20-ог века, који су у својим делима јасно показивали нетрпељивост према једном балканском народу и његовом писму и језику. Не треба бити превише мудар и из овог, сјајно елаборираног, текста закључити да иницијатори борбе против српског писма и језика седе у западноевропским и америчким администрацијама.

-У истом тону своје запажање о српском писму у Краљевини Црној Гори износи и песник Давид Лалић, који наводи да су сви песници и писци тога времена писали само и искључиво Ћирилицом.

-Е сад имамо текст професора Драгомира Кићовића о подизању споменика Пуниши Рачићу. Сјајан текст, за који аутор није ни претпоставио да ће се претворити у фарсичну представу.То је управо оно што сам рекао на почетку да су у међувремену неки догађају добили другачији епилог. Подизање споменика див јунаку и див интелектуалцу Пуниши Рачићу, још једном је потврдило колико је танак образ неких припадника српског народа, који су за ситне привилегије спремне на сарадњу са Миловом Удбом. Пуниша Рачић, поносни син српског рода, ратник, дипломата и чувар српске части и образа, по други пут је стрељан од исте руке, први пут од комуниста, ономад од њихових унучади. Обилату помоћ у том бесрамном чину, пружили су његови блиски рођаци, који су подигли мрамор са његовим ликом и наместили га Миловим снајперистима да вежбају гађање у Србе, макар и мртве. Споменик на пустој ливади је срушен, а постамент без спомен плоче најбоље говори о држави без мрве образа ?!

-У овом броју, из пера историчара Чедомира Лутовца читаоци могу обновити знање о чувеном војсковођи Радомиру Вешовићу, министру војном у КЦГ, о величини која се по јунаштву и беспоштедној борби за слободу нашег народа може сврстати у исти строј са легендарним и неумрлим српским војсковођама Мишићем, Путником, Степановићем и Бојовићем.

-И док о Радомиру Вешовићу сви ми знамо понешто, о једној жени се до скоро није знало, нити смело знати ништа ? То је Дивна Вековић, о којој пише Милутин Осмајлић, прва жена доктор наука из Васојевића, дипломац Сорбоне, једног од најцењенијих светских универзитета. Ова рођена Лужачанка-Беранка, била је врстан интелектуалац, доктор медицине и изванредан промотер српске културе и писмености. Говорила је више светских језика, преводила дела српских писаца и песника. Пре равно 100 година, ова дична Српкиња је превела ,,Горски вијенац“ на француски језик и имала понуде да бира земљу и универзитет. Она је све то одбила и вратила се у Беране, да служи роду свом,где је преносила знање  све до почетка Другог светског рата. Као Српкиња, беспоговорно је своје знање ставила на располагање оним снагама, које су ослобађале Беране од окупатора и бориле се за опстанак Срба. Била је најближи сарадник војводе Павла Ђуришића, преводилац у контактима са страним дипломатама и ни једног тренутка није напустила покрет генерала Михаиловића. Поделила је злу судбину те безгробне српске војске, препешачила боса и гладна до Словеније, где су јој Титови џелати зверски одузели живот, а тиме и право будућим генерацијама да сазнају нешто о таквој величини и колосу интелектуалне мисли, којом се поноси, не само њен родни Лужац и Беране са околином, већ целокупан српски род.

-Уредник часописа Горан Киковић, анализира књигу ,,Комунистички злочини у ЦГ и Херцеговини, један нови прилог истини, који су дали Милош Војиновић и Тадија Бошковић. О црвеном терору и убијању у људима свега српског, духовног и људског, о подлим коалицијама са Хитлером и усташама, а све против рода свога, можете прочитати у овом тексту. Нисам још дошао до књиге, али ми је један пријатељ рекао да се квасац тога зла крије у именима Тита, Ђиласа, Темпа, Капиџића, Моше, Саве мизаре Ковачевића, умно поремећеног Драпшина, Шегрта, Пајковића, Јоксимовића, Бакића, Јауковића, Шиљеговића и осталих зликоваца који су братском крвљу умазали руке до рамена. Такође ту је и текст сличне садржине о левим скретањима у ЦГ, која су довела до крвавог братоубилачког рата.

-Занимљив текст је о књизи ,,Братство Лабудовића из Шекулара“, једном вредном штиву,оставштини за будуће генерације, које, на жалост, има једну озбиљну ману у самом уводу ? Наиме ради се о грубој грешци да су од војводе Вука Љевака прво настали Лабудовићи, а касније Живковићи и Поповићи,о чему могу рећи и Горан и Брано, Горан као Шекуларац и историчар, а Брано као књижевни стваралац,комшија, изузетан познавалац шекуларских братстава и пријатељ Шекулара. Опште је познато да су Лабудовићи уз Поповиће огранак српског братства Живковића, којима припадам и којима се поносим, као што се поносим и мојим рођаком и великим српским сином и интелектуалцем Милорадом Лабудовићем, народним херојем, једним од ретких високих комунистичких главешина, који није упрљао образ братском крвљу, као и бројним умним главама из Поповића.

-,,Глас Холмије“ анализира културна дешавања у протеклом периоду, анализира активности ,,Удружења српских писаца у земљи и расејању “,бележи стихове завичајних песника,прати активности локалне самоуправе и учешће општинских челника на значајним регионалним и међународним скуповима.Ту су иницијативе да се у Беранама дају улице са именима славних руских војсковођа

Брано Оташевић весла словима низ воде свете реке Лима и своју књижевну барку зауставља код Манастира Куманица, велике православне богомоље и светилишта на којем се окупљају и Срби православне и мухамеданске вере, одакле приче саме излазе, а Брано их зналачки скупља.

-Текст о Бранки Ђукић, још једном ће нам вратити успомену на ову чакорску лепотицу и њено трагично страдање од оних са којима Мило иде на посједак и којима је обећао оно што није никог његовог, већ наших предака, који су крвљу и мачем бранили пробој Арнаута. Тему Чакора, у путописној репортажи, обрадила је и Неда Ђукић Боројевић, која је фасцинирана лепотом крајолика одакле потиче.

На крају желим да вам препоручим текстове о два завичајна скупа – Васојевића у Савином селу и Шекулараца у Београду, лепих годишњих догађаја и братских сусрета, који нас враћају тамо где припадамо и помажу и нама и нашој деци да не заборавимо ни родно место, ни људе међу којима смо одрастали.

Све ово и још доста краћих и дужих садржаја, не бих да вам одузимам време, једном речју, пред нама је један веома богат часопис, који сваким бројем оправдава своје постојање,после чијег читања нико неће остати равнодушан. До изласка следећег броја и новог окупљања, свако добро од Господа вама и вашим најмилијима.- истако је  Раде Живковић, новинар,писац и публициста из Београда.

Часопис за књижевност,  историју и културу  ''Глас Холмије'', који излази на српском језику и ћириличном писму од јуна мјесеца 2012. године, чији оснивач и издавач је Српско историјско-културно друштво ''Никола Васојевић'', Беране, у Црној Гори доживио је и свој 35. примјерак. Његов главни и одговорни уредник Горан Киковић, историчар и хроничар, резимирајући вријеме и учинак овог часописа, истакао је да је циљ његовог оснивања и изласка постигнут, што потврђују и многи познаваоци писане ријечи. 

Прилог припремио  Радојко Раде Живковић